Postoje li zaista lenja deca?

Da li vaše dete sedi na kauču ili za kompjuterom dok druga deca po ceo dan jure loptu napolju?  Pokazuje li dovoljan interes da čita i uči? Postoje li zaista lenja deca?

Kada se pomenu lenji ljudi padaju nam na pamet, uglavnom, neke situacije slične  gore navedenim. Fizička ili intelektualno nezadovoljavajuća aktivnost.

Što se tiče fizičke neaktivnosti, dečiji fizijatar sa Univerziteta u  Melburnu  Dr. Jeff  Walkley kaže da se sva deca rađaju aktivna, ali neki rano počinju da stiču navike neaktivnog života i lenčarenja. Postoje jasni dokazi evolutivnog gledišta da ja, vi, ili bilo ko drugi, imamo urođenu normalnu potrebu za aktivnošću.Pa zašto onda neka deca vode lenčareći život dok ostali jure po sportskim terenima? Da li je to nasledno?  I šta roditelji mogu da učine da podstaknu ovu decu da odustanu od kauča ili sedenja za kompjuterom i postanu malo fizički aktivniji?

Odgovor je da deca postaju lenja, jer im se obezbeđuje takvo iskustvo. Roditelji i drugi članovi porodice su najbolji uzori deci u sticanju dobrih navika. Nekoj deci može biti potrebno aktivno roditeljstvo da im pomogne da se pokrenu, podstičući ih na aktivniji život. Ali istinski uspeh u podršci dečjoj aktivnosti  roditelji mogu postići samo ukoliko i sami postanu aktivni.

Postoje osnovne veštine kretanja koje svaka osoba treba da razvije da bi u potpunosti učestvovala u fizičkim aktivnostima. Ovo uključuje bacanje, šutiranje, hvatanje, trčanje, skakanje, povlačenje, guranje… Deca su sposobna za učenje ovih veština, ali njihov razvoj zahteva pomoć, podršku i savete drugih ljudi. Uobičajeno je da te instrukcije dolaze od nekog odraslog koji može da pruži priliku da nauči dete kako se baca, hvata ili šutira nogom. Osim što ih o ovim veštinama uče u vrtićima i školama, roditelji ih mogu uključiti i u bavljenje nekim sportom, a i roditelji sami mogu pomoći svojoj deci oko ovakvih instrukcija. Veoma je važno pomoći deci da razviju ove veštine, jer neke upravo sprečava osećaj da nešto ne mogu dobro da urade da bi to onda i radili. Ne želeći da budu neuspešni u nekoj aktivnosti oni izbegavaju da je uopšte rade.

Roditelji mogu da pomognu ohrabrenje fizičke aktivnosti ograničavajući one aktivnosti koje se vrte oko sedenja i gledanja u ekran. Ne više od dva sata provedenih pred ekranom dnevno može imati značajnu ulogu po zdravlje. Biranje aktivnih poklona takođe može biti od pomoći. Ne kupujte kao poklon video igre, nego lopte, teniske rekete, rolere….

Kad je u pitanju intelektualna neaktivnost, tu bi se pre moglo govoriti o nedisciplini, a ne o lenjosti. Ne postoji, ustvari, intelektualno lenjo dete, postoje samo nedisciplinovana deca. Često lenj učenik nije zainteresovan da uradi domaći zadatak ili da ponavlja lekciju iznova i iznova dok je ne zadrži u memoriji, odnosno nauči. Za većinu dece ponavljanje lakcija, iznova i iznova, predstavlja užasno glupu i dosadnu aktivnost. Kao rezultat toga je gomilanje starih nenaučenih lekcija dok nove stalno pristižu. Oni ne mogu da se nateraju da rade nešto što ih ne interesuje. Jedini lek, koji biste ovde mogli primeniti da poboljšate učenje svoje dece, jeste da ih disciplinujete.

Ali pre nekih postupaka prinudnog uvođenja discipline, neophodno bi bilo razmotriti:

Šta se, ustvari, dešava kod dečje lenjosti za učenje? Postoje li možda opravdani razlozi zbog kojih ne pokazuje dovoljan  interes? Roditelji bi trebali da provere šta se zaista nalazi iza ove dosade.

Moguće da dete, ustvari, ne razume sadržaj, pa da mu je zbog toga dosadno. Roditelj može pomoći detetu čitanjem s njim i postavljanjem pitanja da bi utvrdio zašto je taj materijal težak za njega. Da li zna prethodne lekcije na koje se nova nadovezuje i  zašto učenje nije efikasno.

Razmislite i o okruženju u kojem vaše dete uči. Da li je ono dovoljno dobro? Da li mu nešto odvlači pažnju – gde su televizor ili kompjuter ili mu možda nešto drugo ometa koncentraciju? Da li je nedostatak koncentracije uopšte razlog neuspelog učenja.

Ako dete voli igrice roditelj može uz pomoć njih pokušati da ga zainteresuje za učenje, podstičući vizuelnu stimulaciju. Danas postoji velikih broj igara namenjenih upravo učenju. Knjiga je stari metod koji je modernoj  deci, danas, glup i dosadan. Kod male dece čitanje, koje još nisu dobro savladali, može predstavljati problem, pa bi im roditelji mogli pomoći oko iščitavanja lekcija.

I na kraju, tragajte za stvarima za koje je vaše dete zainteresovano da biste ih udružili, na neki način, ako je ikako moguće, sa lekcijama koje treba savladati. Možda je vaše dete izrazito vizuelan tip, pa mu treba ponuditi što veći broj materijala za učenje koji imaju slike, crteže ilustracije ili grafikone. Možda je detetu udžbenik dosadan upravo zato što sadrži premalo sadržaja ovakve vrste. Imajte na umu da čak ni mozak Alberta Ajnštajna nije radio na onaj način kao kod većine druge dece. Imao je dijagnozu poremećaja učenja u pojedinim fazama detinjstva.

Pomozite svom detetu preduzimajući neophodne akcije da, pre svega, povećate njegovu zainteresovanost za učenje. To je najbolji način da ono prevaziđe lenjost.

© Tatjana Petrov

Sav sadržaj ovog bloga, Nadarena deca (www.nadarenadeca.com), svi tekstovi, uključujući i prevode i slike (obeležene imenom bloga ili mojim imenom) su moje (Tatjana Petrov) vlasništvo. Zabranjeno je objavljivanje na drugim sajtovima/blogovima ili štampanje u komercijalne svrhe. U suprotnom smatraću da su prekršena moja autorska prava. 

Vaš komentar