Brzo i sporo razmišljanje

Ukoliko ste ikada imali priliku da radite test inteligencije, bilo koje težine, onda znate da su oni koncipirani tako da podrazumevaju i vrednuju i indeks brzine obrade. Rezultat ovog indeksa predstavlja brzinu “G učitavanja” – što bi trebalo da izražava brzinu opšte kognitivne sposobnosti. Dakle, prema tom kriterijumu, bez obzira na izvrsnost kognitivnih proizvoda neke osobe, vreme koje je potrebno da ih proizvede je bitno. Mi smo inače skloni da izjednačavamo inteligenciju s brzinom razmišljanja. Istraživanja su pokazala da su brzi mislioci privlačniji, harizmatičniji od sporih i da ih ljudi procenjuju kao više inteligentne, iako ova procena nije pokazala podudarnost sa njihovim IQ rezultatom pokazanim na testu. Dok se u davna vremena dugo razmišljanje smatralo znakom mudrosti i promišljanja, u današnjem svetu se ceni brzina, za šta je verovatno glavni razlog tempo života. Previše je stvari koje treba napraviti, a nedovoljno vremena za sprovođenje. Sigurno je da postoji mnoštvo situacije u kojima je brzo razmišljanje prednost. Tipovi koji brzo razmišljaju u mogućnosti su da brzo i dobro reaguju u slučaju nužde ili su u mogućnosti da se brzo snađu s verbalnim dosetljivim, ponekad duhovitim odgovorima i tako doprinesu uverenju o postojanju visoke korelacije između brzine intelektualne reakcije i inteligencije.

Ali život je maraton, ne sprint, i ne možemo, a niti je neophodno održavati visok tempo  koncentracije konstantno. Naučno je dokazano da je korisno pustiti zadatke koje rešavamo i probleme da odleže i da se slegnu. Poznato je da su ljudi, koji su čuveni po genijalnosti, obično provodili dugo vremena radeći na svojim zadacima i dostignućima. Pitanje je koliko im je brzo razmišljanje bilo presudno za uspeh. Kompleksni zadaci zahtevaju dublje razmišljanje, tako da odgovor ne bi trebao biti brz, naprotiv – to bi moglo značiti da je razmišljanje površno i da nisu razmotrene sve mogućnosti. S te tačke gledano brzo razmišljanje bi bilo upravo suprotno inteligentnom. Istraživanja tokom vremena, pokazala su da, iako postoji korelacija između bržeg razmišljanja i visoke inteligencije, ona ipak nije tako visoka kao što se mislilo. Inteligencija, za razliku od recimo, temperature vazduha, nije direktno merljiva bilo kojim postojećim instrumentom. IQ test je jedini osmišljen merni instrument, kojim se pokušavaju imitirati različite vrste intelektualnih izazova sličnih onim s kojima se susrećemo u životu i na taj način proceniti određene  aspekte intelektualne sposobnosti, ali to ne znači da je taj instrument i dovoljno dobar.

Inteligencija ima mnogo aspekata i treba imati u vidu mnoge varijable. Od svih faktora inteligencije brzina je verovatno među najmanje pouzdanim. Brzina obrade podataka odnosi se na inteligenciju utoliko što odražava kapacitet radne memorije pojedinca – tj. ako možete držati više stvari u glavi, pravićete manje sitnih grešaka, a time je i proces obrade brži. Brzo razmišljanje može biti i odraz organskog zdravlja mozga. Poznato je da životna dob utiče na brzinu intelektualne obrade, jer ako su svi zupčanici podmazani, za očekivati je da obrada bude brža. Stariji ljudi su u ovom pogledu hendikepirani, obzirom da s godinama gube brzinu i njihovo razmišljanje postaje sporije. Da li jednostavan zaključak, koji onda iz toga proizilazi, da su starije osobe manje inteligentne, odgovara istini?

Brža reakcija može biti  posledica i emocionalnih faktora, odnosno temperamenta. U jednom eksperimentu posmatrana su dva majmuna čiji je zadatk bio da upute određenom kretnjom ruku do cilja. Oni su za ovo ispitivanje bili obučavani na koji način to da postignu. Jedan majmun je bio hiperaktivan, a drugi više kontrolisan. Ukoliko je postojao direktan put ruke do cilja rešenje je bilo jednostavno, ali u eksperimentu se često pojavljivala prepreka koja bi blokirala direktan put. U takvim slučajevima rešenje je postajalo komplikovanije. Hiperaktivni majmun je brzo stizao do cilja čim bi se meta pojavila, bez čekanja da vidi da li će se prepreka pojaviti. Kada bi se prepreka pojavila (što se dešavalo u 2/3 pokušaja), morao je ispraviti svoj pokret. Drugi majmun, sa više samokontrole, čekao bi malo duže, da vidi gde će se pojaviti prepreka, a zatim bi glatko stizao direktno do cilja. Dok je prvi majmun bio brži kada je put bio jasan, drugi majmun je imao prednost kada je put do cilja bio ometan.

Dakle, možda bismo trebali početi razmišljati o brzini obrade kao osobini ličnost, a ne kognitivnoj osobini!

Verovatno će uvek biti ljudi koji će zastupati jedno ili drugo ubeđenje. Sve dok ne postoji jasna, opšteprihvaćena definicija inteligencije oko koje se svi slažu i diskusije u vezi njenog merenja i procene biće aktuelne.

 

Danijel Kaneman, Misliti – brzo i sporo

Danijel Kaneman, jedan od najznačajnijih psihologa današnjice i dobitnik Nobelove nagrade, baca sasvim novo svetlo na ovu temu, razotkrivajući tajne našeg uma. U svojoj knjizi Misliti, brzo i sporo“ predstavlja dva sisteme razmišljanja (brzi i spori), koje svi posedujemo u različitom odnosu, a prikazuje ih na zanimljiv i originalan način –  kao likove psihološke drame, aktere koji poseduju određene sposobnosti, ograničenja i funkcije.

Odlomak iz knjige „Misliti brzo i sporo“, Danijel Kaneman

Doc3-page0001

„Pri pogledu na lice ove žene spontano se odvija ono što obično nazivamo gledanje i intuitivno mišljenje. Kao što sasvim sigurno i brzo primetite da je ova žena tamnokosa, tako isto znate i da je ljuta. Štaviše, ono što vidite preliva se u budućnost. Osećate da samo što nije izgovorila nešto krajnje neljubazno, verovatno povišenim i oštrim glasom. Predosećanje o tome šta će uraditi automatski se i bez imalo napora javlja u vašem umu. Niste nameravali da procenjujete njeno raspoloženje niti da predviđate šta bi mogla uraditi i reagujući na sliku nemate osećaj da išta radite. Prosto vam se desilo. To je primer brzog mišljenja. Sada pogledajte sledeći problem:

17 × 24

Odmah znate da je to množenje i verovatno možete rešiti postavljeni zadatak na papiru, olovkom, ako ne i napamet. Takođe imate okvirno intuitivno znanje o redu veličine rezultata. Međutim, dok ne posvetite izvesno vreme množenju nećete znati tačan rezultat. Precizan odgovor vam nije tek tako pao na pamet i osetili ste da možete birati hoćete li prionuti na računanje ili nećete. Obavljajući računanje, korak po korak, iskusićete sporo mišljenje. Prvo iz sećanja izvlačite kognitivni program za množenje koji ste naučili u školi, a potom ga primenjujete. Izvođenje operacije množenja predstavlja svestan trud. Osećate teret brojnih informacija u memoriji, s obzirom na to da morate voditi računa dokle ste stigli i šta je sledeće, obraćajući pažnju na sve korake kojima dolazite do rezultata. Radi se o procesu mentalnog rada: svesnog, napornog i uređenog truda – prototipu sporog mišljenja.“

brzo razmišljanje-sporo razmišljanje

Ova dva sistema sarađuju i nadopunjavaju se, ali se i sukobljavaju.

Kada Sistem 1 naiđe na poteškoću, on poziva Sistem 2 zarad detaljnije i pažljivije obrade koja može rešiti dati problem. Sistem 2 se pokreće kada se javi pitanje na koje Sistem 1 ne nudi odgovor, kao što se verovatno desilo kada ste se susreli sa zadatkom 17 × 24. Takođe, možete osetiti porast svesne pažnje kad god vas nešto iznenadi. Sistem 2 se aktivira kada opazimo događaj koji se ne uklapa u sliku sveta koju održava Sistem 1. Iznenađenje onda aktivira i usmerava vašu pažnju: gledaćete u pravcu iznenađenja i kopati po sećanju u potrazi za pričom koja bi dala smisao neočekivanom događaju. Sistemu 2 pripada i zasluga za to što stalno nadgleda naše ponašanje – zahvaljujući toj kontroli ostajemo učtivi i kada smo besni te budni dok vozimo noću. Sistem 2 se mobiliše da uloži poseban napor kada opazi da samo što nije počinjena greška. Sukob između automatske reakcije i namere da kontrolišemo situaciju se dešava svaki put kada Sistema 2 savladava impulse Sistema 1, što često ne doživljavamo kao prijatno. Drugim rečima, Sistem 2 je zadužen za samokontrolu.

Ukratko, najveći deo onoga što mislimo i radimo nastaje u našem Sistemu 1, ali Sistem 2 preuzima konce kada stvari postanu teške i obično on ima poslednju reč.

Motori i kočničari

Razlikujemo se međusobno po angažmanu i usklađenosti ova dva sistema. Dobra i uravnotežena saradnja i kontrola su veoma važne za efikasnost, sposobnost učenja, kao i za životnu harmoniju. Neki ljudi imaju bolje motore (Sistem 1), dok drugi imaju bolje kočnice (Sistem 2). Oni sretniji uživaju u uravnoteženosti i skladu između jednog i drugog sistema i imaju udobnu i efikasnu vožnju.

Da bi Sistem 2 mogao da se uključi i obavi svoj deo posla, kao i da omogući učenje vrednih veština, potrebno je da Sistem 1 uspori ili da se zaustavi.  Za brze mislioce sa živahnom, nezasitom znatiželjom, navikom neprekidnog kretanja i sklonošću da brzo žive, zaustavljanje može biti vrlo teško i neprijatno. Za njih je od velike važnosti da nađu način kako da savladaju veštinu zaustavljanja. Tu im mogu poslužiti različiti trikovi i tehnike kao što su: sporo pisanje, sporo učenje, bavljenje jogom, usporavanje tempa življenja i upražnjavanje nekog hobija, koji ih prisiljava da uspore i razvijaju strpljenje i koncentraciju,  kao što su: pletenje, vezenje, origami, izrada predmeta od raznih materijala i sl. Dok oni koji poseduju dobre motore mogu patiti od neuređenih, nesistematičnih misli i slabe koncentracije, pojedinci, kojima velika samokontrola ne dozvoljava da otpuste kočnice i da se razigraju, može nedostajati ideja i mašte. Njima za poboljšanje i rad na sebi stoji na raspolaganju veliki broj kreativnih tehnika poput brainstorminga i sl.

Sav sadržaj ovog bloga, Nadarena deca (www.nadarenadeca.com), svi tekstovi, uključujući i prevode i slike (obeležene imenom bloga ili mojim imenom) su moje (Tatjana Petrov) vlasništvo. Zabranjeno je objavljivanje na drugim sajtovima/blogovima ili štampanje u komercijalne svrhe. U suprotnom smatraću da su prekršena moja autorska prava.

Vaš komentar