Zašto vrtići ne bi trebalo da budu kao škole

Nova istraživanja pokazuju da podučavanje dece sve više i više u sve mlađem uzrastu može imati negativne posledice

Naše doba je doba pedagogije. Roditelji, frustrirani konkurencijom, obezbeđuju svojoj deci podučavanje u sve ranijem i ranijem uzrastu, sve više i više. To ide dotle da čak čitaju knjige bebama dok su još u stomaku. Oni forsiraju i vaspitače da pretvore vrtiće i jaslice u nešto što liči mnogo više na školu.

Postoje, međutim, i skeptici, koji sumnjaju u ispravnost ovakvog trenda. Među njima su neki roditelji i veliki broj vaspitača. Zar ne bi trebalo veoma malu decu pustiti da istražuju, zapitkuju, igraju se i otkrivaju – pitaju se oni? Dok direktne instrukcije pomažu deci da nauče specifične činjenice, postavlja se pitanje – šta je sa radoznalošću i kreativnošću, sposobnostima koje su čak važnije za učenje gledano u dužem periodu i širem kontekstu? Dve predstojeće studije objavljene u časopisu „Cognition“sugerišu da su skeptici u pravu. Dok učenje od učitelja može pomoći deci da dobiju specifične odgovore mnogo brže, čini ih, s druge strane, manje spremnim i raspoloženim da otkrivaju nove informacije o problemima sami i kreiraju nova i neočekivana rešenja.

Šta već znamo o efektima podučavanja na učenje? Nažalost, ne tako mnogo, jer to je veoma teško za ispitivanje. Pre svega, pitanje je – kako meriti učenje uopšte?

Mogli bismo, recimo, porediti različite vrste škola i vrtića. Ustanovili bismo da su deca i vaspitači (učitelji) vrtića i škola, koji hrabre istraživanje, drugačiji od dece i vaspitača (učitelja) vrtića i škola uključenih u programe koji imaju akcenat na direktnim instrukcijama. Skoro bilo koji program, koji favorizuje radoznalost i istraživanje, će imati dobre efekte, bar za početak, bez obzira na sadržaj. S druge strane, skoro po definiciji, direktno podučavanje će činiti decu boljom u rešavanju propisanih standardizovanih testova za procenu školskih performansi.

Ali šta je sa kreativnošću i radoznalošću, kako možemo meriti njih i njihov učinak?  Odgovor je – teško. Razvojni psiholozi, koji istražuju temelje nauke o učenju dizajniranjem kontrolisanih eksperimenata, razmišljali su ovako: Pretpostavimo da grupa četvorogodišnjaka dobije da rešava iste probleme, ali tako da neki budu direktno podučavani kako da dođu do rešenja, a drugi ohrabrivani da sami odgonetnu rešenje. Da li bi oni učili stvari drugačije i razvijali drugačija rešenja? Dve nove studije u časopisu”Cognition”su prve sistematski pokazale da bi. U prvoj studiji su istraživači posmatrali kako četvorogodisnjaci uče o novoj igrački sa četiri cevi. Svaka cev bi trebalo da radi nešto interesantno. Ako bi se povukla prva cev začuo bi se pisak, ako bi se pogledalo unutar druge – tamo se nalazilo skriveno ogledalo, i tako dalje.

Jednoj grupi dece eksperimentatorka je rekla: “Upravo sam pronašla ovu novu igračku!” I kako je izvukla igračku, povukla je prvu cev, kao da se to desilo slučajno, a igračka je pisnula. Glumila je iznenađenje: “Uh, da li ste videli ovo!? Pokušaću još jednom!” I povukla je cev ponovo da bi se čuo pisak. S drugom grupom dece eksperimentatorka se ponašala više kao učitelj. Rekla je:” Sad ću vam pokazati kako moja nova igračka radi! Pogledajte!” I namerno je povukla prvu cev igračke da bi se čuo pisak. Zatim je napustila obe grupe i ostavila ih nasamo da se igraju novom igračkom. Istraživači su ih posmatrali.

Sva deca vukla su prvu cev da bi proizveli pisak. Ali pitanje je bilo – da li će pokušati da istraže i ostale delove igračke da bi proverili da li ona ima još neke mogućnosti? Deca iz prve grupe igrala su se duže i otkrivala više skrivenih mogućnosti, nego deca iz druge grupe.

Direktne instrukcije učinile su decu iz druge grupe manje radoznalom i zainteresovanom za otkrivaje novih informacija. Ostalo je još jedno pitanje: Da li direktne instrukcije čine decu i manje spremnom da izvlače nove zaključke ili pronalaze drugačije načine rešenja? Preciznije – čini li ih to manje kreativnim?

Da bi dobili odgovor na ovo pitanje, druga grupa istraživača, u drugoj laboratoriji, dala je novoj grupi četvorogodišnjaka igračku sa cevima. Ovaj put, demonstrirane su im kombinacije od tri poteza na igrački, od kojih neki uzrokuju da igračka svira, a neki ne (na primer: 1. gnječenje igračke – 2. pritiskanje glave – 3. potezanje prstena sa strane, ili: 1. povlačenje za ruku, 2. i 3. pritiskanje stomaka 2 puta, i slično). Nije svaka kombinacija rezultirala sviranjem muzike, nego samo one koje su se završavale sa ista 2 koraka. Nakon pokazivanja deci pet uspešnih pokušaja i četiri neuspešna, data im je igračka i rečeno: “Sada pokušajte vi!” S obe grupe dece istraživači su prošli kroz istih devet kombinacija, ali sa jednom grupom, eksperimentatorka je glumila kao da ništa ne zna o igrački i da samo pokušava. “Jao, vidite ovu igraču! Pitam se kako li funkcioniše! Hajde da pokušam ovo!” – rekla je. U drugoj grupi, ponašala se više kao učitelj. “Pogledajte kako moja igračka radi! “- i pokazivala bi kombinacije. U grupi u kojoj se pravila kao da nije upućena u tajne igračke, bilo je mnogo deca koja su pronalazila razne nove, nepokazane načine da pokrenu igračku da bi zasvirala (recimo, neka deca su obavljala samo dve ključne aktivnosti, nešto što im uopše nije pokazano). Ali kad se ponašala kao učiteljica, deca su je doslovno imitirala i nisu otkrivala nove načine pokretanja igračke.

Kao što se često dešava u nauci, dve studije iz dve različite laboratorije, koristeći različite tehnike, dale su zapanjujući slične rezultate. Oni pružaju naučnu podršku da je intuicija mnogih vaspitača, učitelja i nastavnika bila dobra – direktne instrukcije zaista mogu ograničiti učenje male dece. Podučavanje je veoma efikasan način da deca nauče nešto specifično – kao na primer: ”Ako povučete ovu cev, igračka će pisnuti. Pogledajte!” Ali ovo, takođe, čini decu manje znatiželjnom da otkrivaju nove, neočekivane informacije i nove, neočekivane zaključke.

Zašto se deca ponašaju na ovaj način?

Odrasli često pretpostavljaju da je većina naučenog rezultat podučavanja i da je istraživanje i spontano učenje nepotrebno. Ali zapravo, spontano učenje je od fundamentalnog značaja i upravo ono omogućava deci da uče od nastavnika. Stručnjaci tvrde da učenje od nastavnika prvo zahteva znanje o nastavnicima. Na primer, učenici znaju kako nastavnici rade, odnosno znaju da je njihova uloga da ih informišu i uče. Kada u eksperimentu sa” igračkom sa cevima” nastavnica ne pokaže skrivene funkcije unutar cevi, učenici nesvesno razmišljaju: „Ona je nastavnica. Da je bilo nešto zanimljivo u vezi tih cevi, pokazala bi nam.” Ova pretpostavka navodi decu da ne istražuju i da razmišljaju samo o onom što im je već pokazano. U situaciji kada su bez nastavnika, deca traže mnogo širi spektar informacija i razmišljaju o mnogo većem spektru opcija. Zaista, ove studije pokazuju da četvorogodišnjaci razumeju kako učenje funkcioniše i kako se uči od nastavnika.

Znanje šta možemo očekivati od nastavnika je veoma korisno, ono nam omogućava da dobijemo prave odgovore veoma brzo. Ali postoji suštinska razlika između te vrste učenja i spontanog učenja. Znajući ovo, važnije je nego ikad dati dečjoj izuzetnosti, njihovoj sposobnosti spontanog učenja, odrešene ruke. To znači bogat, stabilan i siguran svet, sa nežnom podrškom odrastanju, kao i mnoštvom mogućnosti za istraživanje i igru. I zato vrtići ne bi trebalo da budu škole za bebe.

Korišteni izveštaji o istraživanjima iz časopisa “Cognition”

[ad name=”Google Adsense-1″]

© Tatjana Petrov
Sav sadržaj ovog bloga, Nadarena deca (www.nadarenadeca.com), svi tekstovi, uključujući i prevode i slike (obeležene imenom bloga ili mojim imenom) su moje (Tatjana Petrov) vlasništvo. Zabranjeno je objavljivanje na drugim sajtovima/blogovima ili štampanje u komercijalne svrhe. U suprotnom smatraću da su prekršena moja autorska prava. 

Vaš komentar