Staromodne igre i intelektualne veštine

Organizovanje dečje igre nikad nije bilo tako složen posao kao danas. Ali istraživači imaju dobre vesti – najbolja vrsta igara ne košta ništa i zahteva samo jedan uslov – MAŠTU !

Dana 3. oktobra 1955. kompanija Miki Maus Klub debitovala je na televiziji. Kao što danas svi znamo šou je brzo postao kulturna ikona, jedan od onih fenomena koji su definisali jednu eru. Ono što se manje, ustvari uopšte ne pamti, ali je podjednako važno, ako ne i važnije, je drugi kulturni događaj tog dana. Kompanija “Matel Toy“ promovisala je pištolj pod nazivom “Thunder Burp“.

Ko je ikada čuo za “Thunder Burp“ ?

Verovatno niko!

A, zašto je onda ovaj događaj tako značajan?

Do tog trenutka kompanije koje su se bavile proizvodnjom igračaka mogle su ih reklamirati na televiziji samo uoči Božića. Ovaj put se to prvi put dogodilo izvan ovog datuma i to je neka vrsta istorijske prekretnice. Do tad su budžeti kompanija za proizvodnju igračaka bili sitni, ali od te 1955. situacija se preko noći promenila i dečije igračke dolaze u fokus, kao nikada pre.

Zanimljivo je da danas prvo što nam padne na pamet kad pomenemo dečju igru to su igračke (predmeti), a do pre manje od jednog veka bismo pomislili na aktivnost kojom se deca bave. Nekada su deca provodila vreme igrajući se slobodnih, maštovitih igara i delovalo je kao da ne rade ništa posebno, ali oni su , ustvari, provodili vreme kreirajući sami svoje igre bez tutorstva i nadzora – bili su gusari i princeze, akcioni heroji, vile i čarobnjaci…Oni su improvizovali svoju igru – izmišljali scenario, zamišljali mesto gde se on odvija, stvarali svoja pravila i upravljali.

U drugoj polovini 20. veka dečja igra se radikalno menja. Umesto da provode svoje vreme u svojim maštovitim svetovima koje oni menjaju,deca dobijaju sve više igračaka koje imaju svoju predviđenu ulogu. Na primer, umesto da se igraju gusara sa granom, oni se igraju “Star Wars” sa igračkom “lajt-sejber”. Ovo se zove komercijalizacijom i profitiranjem od dečije igre, koji smanjuje nivo mašte kod dece.

Ali komercijalizacija nije jedini razlog zašto dečija mašta dolazi pod opsadu. U drugoj polovini 20. veka, roditelji postaju sve više zabrinuti za sigurnost svoje dece i zbog toga su naterani da organizuju igre koje su sigurnije i gde  ne bi bilo pretnji spoljnog sveta. Časovi karatea,gimnastika,letnji kampovi…-prave sigurne okolnosti za decu. I oni takođe nude nešto još više:za roditelje srednje klase, koji brinu za uspeh, nude obogaćenje uma deteta.

Menjanje igara dovodi do menjanja dece

Jasno je da se način igranja dece promenio, ali psiholozi smatraju da je to dovelo do promene u kognitivnom i emotivnom razvoju dece.

Ispostavlja se da je vreme provedeno, igrajući se igara koje su koristile maštu, zapravo pomagalo deci da razvijaju kritičnu kognitivnu veštinu zvanu “izvršna funkcija”.”Izvršna funkcija” ima mnoštvo različitih elemenata, ali centralna sposobnost je samo – kontrola. Deca sa dobrom samo-kontrolom mogu da kontrolišu svoje emocije i ponašanje, mogu odoleti impulsima.

Mi znamo da se kapacitet samo-kontrole kod dece smanjuje. Istraživanje provedeno 2001. bilo je replika istog takvog istraživanja u kasnim 1940. U tom eksperimentu,psihološki istraživači zamolili su decu uzrasta 3,5  i  7  godina da stoje savršeno mirno određen vremenski period. Deca uzrasti 3 godine uopšte nisu mogla stajati mirno, deca uzrasta 5 godina su mogla to raditi oko 3 minute, a deca uzrasta 7 godina su mogla to raditi, manje-više, onoliko dugo koliko su psiholozi od njih tražili.

  1. istražitelji su ponovili eksperiment. Ali, ovog puta rezultati su bili sasvim drugačiji.

Tada, 2001. petogodišnjaci su imali rezultat kao trogodišnjaci pre 60 godina, a sedmogodišnjaci su se držali jedva kao petogodišnjaci pre 60 godina.

Samokontrola je neverovatno važna. Dobra “izvršna funkcija”, u koju spada i samokontrola, može biti važniji faktor postizanja dobrog uspeha u školi od koeficjenta inteligencije deteta. Deca koja su u stanju da kontrolišu svoja osećanja i usmere svoju pažnju su visoko sposobna da uče. Samokontrola, tvrde psiholozi, predviđa efikasan razvoj u skoro svakom domenu.

Značaj samokontrole

Jedan bitan razlog zbog kog psiholozi veruju da je maštovita igra tako moćan alat u izgradnji samokontrole je taj što za vreme iluzije deca koriste privatan govor. Oni govore o tome šta će da rade i kako će to da urade.

U stvari,ako uporedimo predškolske aktivnosti i količinu privatnog govora koja nastaje tokom njih,nalazimo da je ovaj samoregulišući jezik najčešće korišten tokom igre “zamišljenih uloga” (na primer kad dete zamišlja da je vitez, ormar je dvorac, štap-mač….i izmišlja neki scenario po kom igra). Na ovaj način deca razvijaju i jezičke sposobnosti. Ali ne koriste samo deca ovaj privatni govor – koristimo ga i mi, odrasli-da prevaziđemo prepreke, savladamo saznajne i socijalne veštine ili da upravljamo našim emocijama.

Na žalost, što je igra strukturiranija, to više dečiji privatni govor bledi. Na primer, zato što je dečija igra fokusirana na lekcije i zato što igračke sve više osvajaju maštovitu igru, deca ne dobijaju priliku da zabavljaju sami sebe. Kada imaju priliku za ovo, rezultati su čisti : unapređuje se samo-kontrola. Jedan pokazatelj da je to tako je, na primer, da dete nezavisno (bez toga da roditelji to od njih zahtevaju) očisti svoju sobu nakon slobodnog izbora igre u vrtiću. Mi pronalazimo da deca koja se najviše igraju složenih zamišljenih uloga imaju mnogo veću volju nego druga deca.

Uprkos dokazima o koristima od igara “zamišljenih uloga”, one čak i u kontekstu igara dece na predškolskom nivou takođe blede. Kod kuće deca većinu vremena provode gledajući televiziju, igrajući video igrice ili odlazeći na neku vrstu podučavanja. Problem je što učitelji počinju da uče decu osnovna znanja sve ranije i ranije. Na igru se gleda kao na nepotrebno trošenje vremena. Ima toliko istraživanja koja dokumentuju smanjenje nivoa slobodne igre kod dece, gde učitelji u školama menjaju vreme predviđeno za igru za izgradnju kognitivnih veština.

Tekst prevela: Tatjana Petrov, izvor: Alex Spiegel

© Sav sadržaj ovog bloga, Nadarena deca (www.krozmojuprizmu.wordpress.com), 8 Mart 2013. – svi tekstovi, uključujući i prevode i slike obeležene imenom bloga su moje (Tatjana Petrov) vlasništvo. Zabranjeno je reprodukovanje, distribucija i objavljivanje u bilo kom obliku bez moje pismene dozvole. U suprotnom smatraću da su prekršena moja autorska prava.

Vaš komentar