Podsticanje samokontrole kod dece

Samokontrola se može definisati na mnogo načina – kao snaga volje, samodisciplina ili savesnost. Ali kako god je definisali, samokontrola je u suštini sposobnost da se kontrolišemo.

Možemo li se odupreti ometanju? Upravljati vlastitim emocijama? Potisnuti svoje nagone? Odgoditi zadovoljstvo (nagradu) i planirati unapred?

U velikoj meri, odgovor zavisi od starosti (uzrasta) i razvojnog stepena osobe. Mala deca nemaju samokontrolu kao odrasli. Samokontrola se razvija tokom godina, a najveće promene događaju se u dobi između 3. i 7. godine života, mada su odstupanja individualno uslovljena. Neka deca imaju više problema sa samoregulacijom i pate zbog toga. Istraživanja su pokazala da oni imaju veću sklonost ka problematičnom i agresivnom ponašanju i postoji veća verovatnoća da će doživeti anksioznost i depresiju. Dugoročno, impulsivnost češće dovodi do pretilosti, tako da je verovatnije da će postati pretili, veća je verovatnoća da će pušiti ili postati ovisni o alkoholu ili drogama, u većem su riziku da počine kaznene prestupe, a manje je verovatno da će postati bogati.

Školska deca i samokontrola

U učionici je deci potrebna koncentracija kako bi pratili predavanja, sledili uputstva, ostali motivisani i kontrolisali svoje nagonske impulse, tako da samokontrolu u školi i učenju igra veoma važnu ulogu. Istraživanja potvrđuju ovu ideju. Predškolska deca, koja startuju s naprednijim veštinama samoregulacije prilikom polaska u školu, razvijaju bolje akademske veštine tokom vremena, imaju bogatiji rečnik, postižu bolje rezultate na testovima iz matematike i rane pismenosti.

Kako podsticati samokontrolu kod dece?

Bihejvioralni genetičari su otkrili jaku vezu između određenih gena i impulsivnog ponašanja, tako da izgleda da su problemi s pažnjom visoko nasledni. Možda je samodisciplina porodični problem – posedujete je ili ne. Ali postoji dobar razlog da se ovakve ideje odbace. Samo zato što postoji genetska osnova za impulsivnost ili samokontrolu ne mora značiti da se to ne može menjati. Nedavne eksperimentalne studije pokazuju da roditelji i nastavnici mogu uticati na razvoj samokontrole…

• Stvaranje okruženja u kom se samokontrola dosledno nagrađuje

U poznatom „Marshmallow eksperimentu“ predškolskoj deci je ponuđen izbor između jedne poslastice odmah ili dve ukoliko bi bili strpljivi i sačekali. Godinama ovaj test je predstavljao zlatni standard za procenu dečije samokontrole. Deca koja su pokazala najveći stepen spremnosti i strpljenja da čekaju (odlažući zadovoljstvo), kako bi dobili još jedan slatkiš, u narednim godinama su pokazivali bolje rezultate u školi. Bili su bolji na školskim testovima znanja, češće su završavali fakultet, a manje razvijali problematično ponašanje.

Međutim, grupa istraživača sa Rochester Instituta izvršila je reviziju ovog eksperimenta, pitajući se koliko spremnost deteta da odloži zadovoljstvo zavisi od detetovih očekivanja, procene rizika i koristi. Oni su testirali ovu ideju kroz novi eksperiment, koji je potvrdio njihove pretpostavke. Ispostavilo se da stvarna mera spremnosti deteta da odgodi zadovoljenje umnogome zavisi od poverenja koje ima u onog ko nagradu obećava. Ako vas je iskustvo naučilo da odrasli ne održavaju svoja obećanja, niti da vaspitači /učitelji ne provode fer raspodelu nagrada ili ako vam se nagrada čini nedovoljno velika u odnosu na stepen odricanja koji je potrebno uložiti kako biste je osvojili, zašto biste strpljivo čekali? Bilo je potrebno samo par razočaranja da potkopa volju dece da odgode zadovoljstvo.

• Pružanje podrške deci s pravovremenim podsetnicima

Mala deca imaju problem s pamćenjem uputstava (oni se lako zaborave), a teško je držati se programa ako ne zapamtite pravila. Zbog toga je korisno podsećati decu o očekivanjima. U naučnom eksperimentu trogodišnjaci su bili zamoljeni da izvedu jednostavan zadatak koji zahteva kontrolu nagona: Otvoriti kutiju u kojoj se nalazi nagrada, ali tek nakon dogovorenog signala. Ako se pojavi plavi kvadrat, to znači da je dozvoljeno otvaranje kutije. Crveni trougao znači da kutiju nije dozvoljeno otvarati.

Istraživači su testirali dva različita pristupa obavljanju ovog zadatka, kako bi saznali koji će biti uspešniji. Utvrdili su da su deca bolje kontrolisala svoje impulse i tačnije obavljali zadatak  kada bi ih odrasla osoba podsećala na pravila neposredno pre svakog ispitivanja. Drugi testirani princip bio je ostavljanje deci nekoliko sekundi da zastanu i razmisle pre izvršenja zadatka, bez podsetnika. Ovaj princip nije doveo do poboljšanih rezultata.

balerina

• Igranje igara koje pomažu vežbanje samokontrole

Svaki put kad deca igraju igre koje se odvijaju prema određenim pravilima, oni su podstaknuti da razvijaju samokontrolu. Neke igre su veći izazov od drugih.

Na primer, u igri “Crveno svetlo, zeleno svetlo”, kada dete čuje reči “zeleno svetlo!” ono trebao da krene napred, a kada čuje “crveno svetlo!”, mora da se zamrzne. U ovom obliku, igra sledi uobičajene smerove. Ali nakon što se deca prilagode pravilima, preporučljivo je otežati igru i obrnuti značenje svetla, tako da”crveno svetlo!” bude znak za kretanje, a “zeleno svetlo!” za zaustavljanje. U ovom slučaju deca su primorana da se pojačano koncentrišu i pokažu veći stepen samokontrole, jer idu protiv ustaljene navike, suprotstavljajući se automatizovanim impulsima. Treniranje suprotstavljanja impulsima je trening “samokontrole”.

Da li ovakve igre mogu značajnije da pomognu samokontrolu u životu? To je ono što su naučnici želeli saznati. Za ispitivanje su izabrali šezdesetpetoro predškolske dece, a zatim nasumično odabrali polovinu od njih da učestvuju u seriji igara namenjenih treningu.

Igre za trening su predstavljale modifikovanu verziju igre “Crveno svetlo, zeleno svetlo” i drugih igara osmišljenih kako bi se deci zadali određeni zadaci, za koje je potrebno kontrolisati kočnice, koje su spona između pravila i radne memorije. Deca su trenirala kroz igru dva puta nedeljno u seriji od po trideset minuta, a nakon osam nedelja, istraživači su ponovo ocenili njihovu sposobnost samokontrole. Izgleda da je ovo dalo pozitivne rezultate. Nakon ponovljenog ispitivanja, deca koja su vežbala, nadmašila su kontrolnu grupu vršnjaka u različitim testovima, uključujući testove kontrole impulsa, kognitivnu fleksibilnost i test radne memorije.

igre-za-razvoj-samokontrole-kod-dece

• Značaj predaha

Ako pitate ljude da izvrše dva zadatka u nizu, od kojih i jedan i drugi zahtevaju puno samokontrole, rešavanje drugog zadatka obično će biti lošije. Isto tako, ako očekujete od dece da idu neprekidno iz obavljanja jedne neprijatne dužnosti u drugu, njihova samokontrola će verovatno patiti. Pružanje mogućnosti deci da naprave pauzu može pomoći prikupljanju nove snage i koncentracionog naboja, što je od presudne važnosti za učenje. Istraživanja su pokazala da deca uče brže kada su lekcije kraće, a vreme učenja razdvojeno kratkim prekidima odmora.

• Učinite radne zadatke zabavnijim

Dete koje ne prati nastavu i ne sarađuje u učionici je prvo što nam padne na pamet kada se pomene slaba samokontrola kod dece. Ali ukoliko ovom istom detetu date omiljenu igračku ili video igru, ono će odjednom postati vrlo fokusirano i istrajno. U ovakvim situacijama mu uopšte ne nedostaje samokontrola. Dete mora pronaći užitak u stvarima koje se od njega očekuju, a u tome mu mogu mnogo pomoć odrasli.

Mudri odrasli znaju pronaći načini da zainteresuju dete kombinujući rad s malo zadovoljstva. Oni takođe znaju da pristupanje zadatku sa previše ozbiljnosti i strogosti, nije pristup koji će privući decu i da naporan posao čini samo još težim. Za pretvaranje nekih zadatak u igru potrebni su vreme, energija, strpljenja, kreativnost i fleksibilnosti, ali to je investicija koja se isplati i može biti ključ za kroćenje “slabe samokontrole “.  Puno je lakše  kada bar deo neugodnih zadataka učinite ugodnim.

• Podsticanje konstruktivnog pristupa problemima 

Mnogi misle o inteligenciji i talentu kao o “darovima” koje smo nasledili i da na poboljšanje nije moguće uticati. Kada se na taj način razmišlja, onda smo bespomoćni, nemamo razloga da se trudimo i odustajemo. S druge strane, ljudi koji veruju da napor oblikuje inteligenciju i talenat su uporniji. Oni su usmereni da istraju u savladavanju izazova učeći iz grešaka.

Možemo pomoći deci da razviju ovu vrstu podsticaja dajući im stalno povratne informacije hvaleći trud koji ulažu i podstičući ih da isprobaju različite strategije. Eksperimenti pokazuju da deca, koja su konstantno hvaljena za urođene osobine (“Ti si tako pametna!”), razvijaju pogrešan način razmišljanja o uspehu što se ne odražava pozitivno na motivaciju. Prvi put kada naiđu na razočarenje obeshrabre se i odustaju, obzirom da je pri pohvalama naglasak bio na urođenim osobinama koje se ne mogu menjati.

• Razvijanje pažnje i poboljšanje radne memorije

Čak i ako imaju pravilan način razmišljanja, deci može biti teško da isprate proces učenja. Šta ako imaju problema da istraju na zadatku? Ili održe fokus? Da se sete onoga što bi trebalo učiniti sledeće?

Mnoga rasejana, impulsivna deca pate od niskog kapaciteta radne memorije. To je mentalni radni prostor ili notes kojim se služimo kako bismo držali “na umu”informacije kojima baratamo dok radimo određeni zadatak, dok pokušavamo rešiti matematički problem ili se pokušavamo setiti verbalnih uputstava za zadatak.

Eksperimentalne studije sugerišu da možemo pomoći deci da poboljšaju radnu memoriju kroz vežbe. Postoje posebno dizajnirani kompjuterski programi putem kojih deca vežbaju radnu memoriju. Od njih se traži da obrate pažnju na nove informacije i ponove ih. Na primer, dete posmatra niz oblika koji se svetleći pojavljuju određenim redosledom. Nakon toga, zadatak dece je da upamte i ponove taj redosled. U jednoj studiji, deca kojoj je dijagnostikovana loša radna memorija vežbala su ove zadatke 35 minuta svaki dan. Zadaci su bili tako prilagođeni da su postajali sve teži, kako je dolazilo do poboljšanja. Ovo se pokazalo kao veoma efikasno. Nakon šest nedelja deca su toliko poboljšala radnu memoriju da više uopšte nisu spadali u kategoriju problematičnih.

• Emotivni trening

Odrasli reaguju na različite načine na negativne emocije dece. Često se dešava da ih odbacuju: “Nemaš razlog da budeš tužan.”, ili “Prestani plakati!” Ovakav pristup nije od pomoći, jer ne uči decu kako da upravljaju emocijama. Za decu je korisno kada razgovaraju s roditeljima o njihovim osećanjima, nailaze na empatiju i na konstruktivan način raspravljaju kako se nositi s unutrašnjim problemima. Ovo se naziva “emotivni trening”. Pokazalo se da je emotivni trening povezan s boljim rezultatima dece u pogledu samokontrole.

• Planiranje i razvoj strategije

Planiranje je važan sastavni deo samodiscipline. Možemo li učiti decu da planiraju? Svakodnevno iskustvo i istraživanja potvrđuju da možemo.

  • Eksperimenti sa decom i odraslima, koji ranije nisu imali običaj da planiraju prilikom rešavanja problema i izvršenja zadataka, pokazali su da su nakon promene pristupa imali više uspeha.
  • Neke igre nagrađuju igrače za planiranje. Ove igre mogu naučiti decu lekcije koje će kasnije primeniti na situacije u životu. U jednom eksperimentu, ispitanici su dobili zadatak da rade na standardnom planiranju kako bi odgovorili na izazov koji im je postavljen. Neki od njih su bili iskusni igrači šaha, a drugi nisu. Iako šahisti nisu bili inteligentniji od drugih, pokazali su bolje veštine planiranja. Izgleda da strateške igre, poput šaha, mogu naučiti ljude da planiraju.
  • Deca mogu imati koristi i od “verbalnog razgmišljanja”, bilo u sebi ili naglas. Istraživanja pokazuju da naša sposobnost da planiramo zavisi delimično i od verbalnih sposobnosti. U jednom eksperimentu, naučnici su pitali decu da rade na zadatku bez “verbalnog razmišljanja”. Pokazalo se da tišina nije povoljno uticala na izvršenje zadatka. Najverovatnije uzrok leži u tome što tišina ograničava sposobnost za stvaranje i praćenje plana. Druga studija je pokazala da su predškolska deca, koja su koristila priloške odredbe za vreme (kao što su “pre” ili “posle”), bila bolja u odgađanju zadovoljstva. Možda su bolje mogli objasniti sebi prednosti čekanja radi dobijanja nagrade.

Sav sadržaj ovog bloga, Nadarena deca (www.nadarenadeca.com), svi tekstovi, uključujući i prevode i slike (obeležene imenom bloga ili mojim imenom) su moje (Tatjana Petrov) vlasništvo. Zabranjeno je objavljivanje na drugim sajtovima/blogovima ili štampanje u komercijalne svrhe. U suprotnom smatraću da su prekršena moja autorska prava. 

Vaš komentar