Knjige, priče i mi…

Usred svih digitalnih uređaja koji nas okružuju čitanje romana i priča može nam izgledati kao da bledi i da mu se gubi značaj. Ali nova podrška čitanju knjiga dolazi iz neočekivane oblasti – neuronauke. Skeniranje mozga je otkrilo neke interesantne stvari koje se dešavaju dok čitamo –  recimo, neki detaljan opis ili emocionalnu razmenu znakova ili metaforu. Priče stimulišu mozak tako realno poput stvarnog života, pokazuju najnovije studije.

Istraživačima je odavno poznatao da „jezičke“ oblasti u mozgu učestvuju dok mozak interpretira pisanu reč. Međutim, ono što su naučnici saznali novo poslednjih godina je to da narativnost aktivira i mnoge druge delove mozga, što nam pomaže da shvatimo zašto tokom čitanja osećamo i doživljavamo stvari tako živo. Na primer, reči poput – lavanda, cimet ili sapun, izmamljuju ne samo odgovor “jezičke” obrade u oblastima našeg mozga nego i onih delova koji su zaduženi za miris.U studiji rađenoj 2006. istraživači su  tražili od ispitanika da pročitaju reči sa jakom asocijacijom na mirisi i “neutralne” reči. Za to vreme njihovi mozgovi bili su skenirani. Pri čitanju reči kao što  su parfem ili kafa njihovi centri za miris bi reagovali, a pri čitanju reči ključ ili stolica ostajali bi mirni. Isto se dešavalo i  prilikom čitanja reči koje su se odnosile na teksturu- reagovali su centri u mozgu za dodir. I način na koji mozak obrađuje metafore ili rečenice koje opisuju neku akciju je takođe ispitivan te je utvrđeno da je reakcija ista. Pri čitanju rečenica kao što su:”On je šutirao loptu.” ili “On hvata ruku. “- reagovali su centri za motoriku. Ali ne samo to – kada je korištena reč noga  aktivirani su motorički centri baš u oblasti koja kontroliše rad nogu , a kada je korištena reč ruka – oni koji kontrolišu rad ruku.

Čini se da mozak ne pravi  mnogo razlike između čitanja o nekom iskustvu  i susretu u stvarnom životu. U svakom slučaju isti neurološki regioni su stimulisani. Iz svega ovoga naučnici su konstatovali da  čitanje proizvodi živu simulaciju stvarnosti. Ono pokreće misli čitaoca kao što to kompjuterske simulacije  rade na kompjuteru – sa opipljivim detaljima, maštovitim metaforama i pažljivim opisima ljudi i njihovih akcija  pruža posebno bogatu kopiju stvarnosti. Ali, romani prevazilaze samo simuliranje realnosti, oni čine i više – pružaju čitaocu nedostupno  iskustvo: mogućnost da u potpunosti uđu u tuđe misli i osećanja.

Roman je, zaista, medijum bez premca  za istraživanje ljudskog socijalnog i emocionalnog života. Pošto postoje dokazi da mozak reaguje na opise mirisa, teksture i pokreta, kao da su stvarni, on tretira interakcije između izmišljenih likova kao stvarne susrete, a njihovu razmenu emocija oseća tako živo kao da je stvarna.

Istraživači su ustanovili da u mozgu postoje veze u vidu mreža koje nam omogućavaju da razumemo priče i druge slične mreže pomoću kojih shvatamo misli drugih ljudi, njihova osećanja i međusobne interakcije, te da prilikom čitanja dolazi do praklapanja ovih mreža. Naučnici ovo zovu sposobnost mozga da konstruiše mapu namera drugih ljudi, a pripovedači nam nude jedinstvenu priliku da angažujemo ovu svoju  sposobnost te da se  identifikujemo sa različitim  karakterima, da osetimo njihove žudnje i frustracije, pogađamo skrivene motive i pratimo njihove susrete sa prijateljima, neprijateljima, komšijama ili ljubavima…To je vežba koja podstiče socijalne veštine iz našeg stvarnog života. Ova studija ukazuje i to da osoba koja često čita romane i priče ima veću sposobnost da razume druge ljude, da saoseća s njima i vidi svet iz njihove perspektive. Isti rezultati pronađeni su i u studiji sa predškolskom decom – što više priča im je čitano, sve se više izoštravala njihova sposobnost razumevanja drugih i saosećanje.

Romani i priče su izuzetno korisna simulacija za nas, jer komuniciranje s ljudima je izuzetno komplikovano i zahteva da se procenjuje obilje međusobnih primera, uzroka i posledica. Kao što nam kompjuterske simulacije pružaju priliku da se uhvatimo u koštac sa nekim kompleksnim problemima i zadacima, koji u određenom vremenskom periodu treba da budu izvršeni, romani i priče  mogu da nam pomognu da bolje razumemo složenost društvenog života. Oduvek se smatralo da nam čitanje “velike” literature proširuje vidike i unapređuje nas kao ljude. Ove neurološke studije pokazuju da je to i istinitije nego što smo mislili.

© Tatjana Petrov
Sav sadržaj ovog bloga, Nadarena deca (www.nadarenadeca.com), svi tekstovi, uključujući i prevode i slike obeležene imenom bloga ili mojim imenom su moje (Tatjana Petrov) vlasništvo. Zabranjeno je objavljivanje na drugim sajtovima/blogovima ili štampanje u komercijalne svrhe. U suprotnom smatraću da su prekršena moja autorska prava. 

Vaš komentar